Nije mario za rimu, pisao je što je osje­ćao. Nije pje­vao da zaradi, glazba mu je bila ispušni ven­til

"Na kraju jedine ulice u mome mistu, sta­nuje čovik koji se smije na bol. Za njega svi kažu da su mu oči od cakla, i jer ne plače govore da je lud...", sti­hovi su kojima poči­nje nje­gova, po nekima auto­bi­ograf­ska pje­sma “Čovik koji se smije”, za koju je dobio prvu nagradu na glaz­be­nom fes­ti­valu 1973. godine u nje­mač­kom Solin­genu. “Leute moj”, “Nevera”, “Tu-tu auto, vrag ti piz odnija”, “Nije gotovo kad je gotovo, nego kad ja rečem da je gotovo”, “Mar­če­lina”, “Smoči svoj...”, “Volite se lju­do­žderi”, “Devizna balada”, “Nez­na­nom pomorcu”, “Nosač br. 21”, “Pjes­ni­kova smrt”, “Priča agava”, “Ča smo na ovom svitu”, “Za moj raj pitajte mene”, “Ulica puna smi­jeha”, “Umra nan je kapi­tan”, “Kaleto moja draga”... Dio je to pjes­nič­kog i pje­vač­kog opusa split­skog kan­ta­utora Tome Bebića rođe­nog prije 90 godina, piše zagrebački Večernji list.

O umjet­niku ose­buj­nog izgleda, s gus­tom bra­dom i buj­nom kosom ispod kape, u ribar­skoj majici u kojoj je i nas­tu­pao na fes­ti­va­lima, ne piše se često i puno, znali su mu sva­šta govo­riti, pod­cje­nji­vati ga, ismi­ja­vati, govo­rili su da je ridi­kul, da puno pije, da je nes­hva­ćeni boem u duši, “anar­hi­šta” i “dišpe­toža”. Nije uspio ući u tzv. glaz­beni mains­tream, a pita­nje je koliko mu je to i bio cilj. Nije se jed­nos­tavno ukla­pao. Nije bio za “pje­sme birana sloga i slatke rime”. No, kva­li­teta uvi­jek, kad-tad, ispliva i ops­tane, a Bebić, jedna od ori­gi­nal­ni­jih pojava na hrvat­skoj glaz­be­nog sceni, lani je, 24 godina nakon smrti od raka pluća, dobio i nagradu za životno djelo Rock&Off. Zahva­lju­jući TBF-u i još nekim glaz­be­ni­cima, nje­gove su se pje­sme 90-ih i kas­nije ponovno počele slu­šati i među mla­đom publi­kom. Ima, napi­sao je netko, glas Toma Waitsa i dušu tru­ba­dura, životni stav pari­škog boema i dal­ma­tin­skog ribara, a tije­kom vre­mena zado­bio je sta­tus prvoga hrvat­skog alter­na­tiv­nog i under­gro­und glaz­be­nika.

– Ma da vam rečem, Tomo je kao dje­čak bio onako svoj. Pone­kad i pro­ble­ma­ti­čan, vražji, ne znam kako da vam to objas­nim. On i nje­gov rođak ukrali bi brod, nitko ne bi znao gdje su dva dana, pa bi i poli­cija dola­zila. Toma je bio pose­ban. Strašno je puno držao do oca i matere. Kad bi dola­zio u posjet, već kao odras­tao čovjek, legao bi na sre­dinu nji­hova brač­nog kre­veta i sretno uzdah­nuo: “Ovdi mi je naj­draže.” Otac i mater su nas, moram to reći, raz­ma­zili, zato je Toma i mis­lio da može napra­viti sve što zamisli. Naš je otac htio da djeca imaju sve što on nije imao, pa je i zbog toga Toma bio takav, mis­lio je da može sve. Zamis­lite, ići ukrasti brod... Kad je oti­šao u voj­sku u Pulu, mis­lili su da će ga voj­ska dovesti malo u red. Među­tim, ni voj­ska nije pomo­gla – nasmi­jala se Nataša Bebić, Tomina ses­tra, nižući red smi­jeha i suza govo­reći nam o svom bratu. Volio je strašno bro­dove, kaže, posebno raza­rače.

– Kao da mu je već kao dje­čaku bilo suđeno da ide na brod. No, pos­lije voj­ske počeo je pisati u Slo­bod­noj Dal­ma­ciji, bio je novi­nar. Dali su mu da piše za neko­liko rubrika, ne samo jednu. Bio je strašno nada­ren, dobro je pisao, onako bogat u duši. Ja vam više volim povr­šinu i sunce, a Toma bi uvi­jek zala­zio u dubine. Ljudi ga nisu shva­ćali, ne shva­ćaju ga ni danas, čast izu­ze­cima – dodaje. Otac je Tomi kupio har­mo­niku.

– Pape je bio pekar. Volio je biti tamo gdje je muzika, pa je uži­vao kad bi Toma svi­rao. Pos­lije je kupio i kla­vir – pri­sjeća se. Kroz suze ispri­čala je i kad je Toma počeo piti. Bilo je to nakon smrti nji­hova brata Mak­sima, koji je pre­mi­nuo od zlo­ćud­nog raka kože, što je Tomu strašno pogo­dilo.

– Mak­sim je stu­di­rao elek­tro­teh­niku u Zagrebu. Sa stu­dent­skom eki­pom pobu­nili su se jer im hrana u menzi nije bila dobra, pa su pro­tje­rani i otišli su stu­di­rati u Ljub­ljanu. Prije nego što će diplo­mi­rati, Maks, kako smo ga zvali, odlu­čio je otići u voj­sku, pa stu­dij dovr­šiti nakon toga. Odre­dili su mu Bileću. Prije odla­ska u voj­sku oši­šali su ga i zare­zali madež koji je imao na vratu.

Oti­šao je na ope­ra­ciju i vra­tio se u Ljub­ljanu, a mi smo i dalje mis­lili da je u voj­sci. Krio je od oca i matere da je boles­tan, a nitko od nje­go­vih pri­ja­te­lja nije nam ništa htio reći. Tek kad je sve bilo pri kraju, vra­tio se kući. Ostale su mi žive slike kako je pozvo­nio na vrata, a Toma me uhva­tio za ruku i poveo prema vra­tima. “Sad će Maca doći”, rekao je. Mak­sima je od mila zvao Maca. Kad ga je Toma, koji tako­đer nije znao da je bio ope­ri­ran, ugle­dao na vra­tima, onako mrša­vog, kao da ima 20 kila, ostao je u šoku. Cijeli život ću pam­titi tre­nu­tak kada ga je zagr­lio. Mater i otac su se ras­pla­kali. Maks im je tek tada ispri­čao da je bio ope­ri­ran. Rekao je da to nije ništa. Oti­šao je u sobu i legao. Toma je sve vri­jeme bio s njim. Igrali su šah, a kad bi Maks zas­pao, sje­dio je na sto­lici pokraj njega – kaže nam Nataša koja je bila je čla­nica državne košar­ka­ške repre­zen­ta­cije. Imala je tada 14 godina. Ozli­je­dila je gle­žanj i pos­lali su je na opo­ra­vak u Stu­bičke Toplice.

– U to vri­jeme pisali su mi i Toma i Maks da je sve u redu, da se ne bri­nem. I onda jedan dan dolazi pape, imao je tamno odi­jelo s crnim botu­nom, zagr­lio me i rekao: “Maksa više nema.” Poko­pali su ga kad sam još bila na lije­če­nju. Tada je Toma počeo piti – pri­sjeća se Nataša. Imali su pekaru.

– Pape je iz seljačke obi­te­lji. Došao je u Split i izu­čio pekar­ski zanat. Zapoš­lja­vao je rad­nike. Onda je došao rat i kako je bilo sve više siro­ti­nje, sve je dao državi. “Ne mogu biti bogat kad je oko nas toliko siro­ti­nje”, rekao je. Dao je sve državi bez dinara. Toma je često zbog toga pri­go­va­rao. Bio je dobar pri­ja­telj s jed­nim fra­trom, don Gru­bi­ši­ćem, dok je otac bio jako pro­tiv Crkve. Toma je jed­nom ušao u kuhi­nju, pape je sje­dio za sto­lom i pušio. ‘Koji k... si pekaru da državi?’, pitao ga je Toma, a pape je uzeo pepe­ljaru i zamah­nuo. Da se Toma nije izmak­nuo, pogo­dila bi ga u glavu – kaže Nataša Bebić. Brat je, dodaje, bio spe­ci­fi­čan.

– Ljudi su ga na fes­ti­va­lima voljeli. Nije mario za rimu. Pisao je što je osje­ćao. Nije pje­vao da zaradi, glazba mu je bila kao ispušni ven­til, da preko nje izbaci svoje osje­ćaje. Sebe. Žao mi je samo što je toliko pio kad nam je umro brat – kaže uz suze.

Toma se ože­nio, on i supruga dobili su troje djece, dvije kćeri i sina.

Dobi­vao je tan­ti­jeme od pje­sma, ali živio je od novi­nar­skog posla. Pisao je i afo­rizme.

– Bio je u biti nor­ma­lan. Sve što nor­ma­lan čovjek misli, ali drži u sebi i ne kaže jer glumi, on je govo­rio. Mi smo narod koji voli glu­miti. Kad bi ljudi više izno­sili svoju dušu prema vani, kao što je on, bilo bi svima bolje. Zato je valjda i bio čudan svima. Pametni ljudi su ga čitali jer su bili kao i on. Sve što mu je bilo na duši, on je mogao izni­jeti van, da ljudi vide tko je. No, mnogi nisu vidjeli. Toma je bio duša od čovika – zaklju­čuje Nataša.

U inter­v­juu časo­pisu Repor­ter 1982. Toma Bebić je rekao da u 20. godini kao mor­na­rički podo­fi­cir počeo pisati pje­sme.

– Počeo sam teškim pje­smama, nije bilo ono: lju­bav je bol, dra­gane moj... Kas­nije, kad sam radio kao novi­nar, ponu­dio sam te pje­sme izda­va­čima, među­tim rekli su mi da sam nepoz­nat, da bi se na meni gubilo. Onda sam se pobri­nuo da pos­ta­nem poz­nat i sada sam sebi izda­vač. Izda­jem bibli­oteku “Volite se lju­do­žderi” koja dobro hoda. Jedini je pro­blem što sam uz čes­titke dobio i jednu pokudu, što idem sam, što ne sura­đu­jem s druš­tve­nim sek­to­rom. Poku­šao sam s njima, obi­la­zio, obi­la­zio, pa je bilo “dođi sutra”, “dođi pre­ko­su­tra”, pa rad­nički savjet, pa... Dopiz­dilo mi je ići od tih OUR-a do OUR-a, oti­šao sam ovamo kod Gage i dru­gih gos­ti­oni­čara, te urara, mesara i fri­zera, i oni su mi finan­ci­rali knjigu. Time sam ras­te­re­tio SIZ za kul­turu, spri­je­čio sam jednu neugod­nost da pogri­ješe, jer ako ja ne bih valjao, onda su oni pare bacili. Pro­dano je cijelo izda­nje, s tim što sam dio toga pok­lo­nio. A ne bi ništa ni pro­da­vao da djeca ne tre­baju mli­jeka – ispri­čao je.

Zavr­šio je 1955. Mašin­sku podo­fi­cir­sku školu u Puli, a kad je napus­tio mor­na­ričku službu, radio je kratko u poli­ciji i kao novi­nar Slo­bodne Dal­ma­cije od 1965. do 1969.

– Sva­šta sam ti ja bio. Radio sam kao nas­tav­nik, bio isljed­nik SUP-a i to u refe­radi pros­ti­tutki i delin­k­ve­nata. Imao sam neko­liko vrlo zanim­lji­vih slu­ča­jeva s pros­ti­tut­kama, ali to nije za pri­čat… Onda sam neko vri­jeme igrao nogo­met, a kas­nije, kažu, nisam bio ni loš rag­bi­jaš. Radio sam i kao služ­be­nik u raču­no­vod­stvu, znaš ono, zbra­jao, odbi­jao, knji­žio… Da, bio sam i podo­fi­cir, iz škole iza­šao s činom podo­fi­cira. Nago­va­rali su me da idem na Aka­de­miju da budem ofi­cir, ali voj­ska nije za mene i to sam, čini se, na vri­jeme osje­tio – ispri­čao je u inter­v­juu za Start 1973., a za Repor­ter je dese­tak godina kas­nije rekao kako nas­toji biti čovjek koliko se to da biti.

– Odnosno nas­to­jim biti nečo­vjek, jer kakvi su danas ljudi, nije baš velika stvar biti čovjek. Čini mi se da to dosta sra­motno zvuči. To mis­lim za čitav svi­jet. Mis­lim na one koji žive još u pra­po­vi­jesti, tamo u div­lji­nama Mato Gro­ssa, pa do naj­ra­zvi­je­ni­jih civi­li­za­cija. Kada govo­rimo o čovjeku, mis­lim opće­nito na čovjeka danas, kako ga ja vidim u svi­jetu. Jedino što nas­to­jim je biti slo­bo­dan, a ta mi se želja vje­ro­jatno neće ostva­riti, jer ne možeš biti slo­bo­dan dok drugi nisu slo­bodni, dok djeca umiru od gladi, dok se ratuje, dok pos­toji nasi­lje. Prema tome neću biti te sreće da budem slo­bo­dan za moga života i zato nikada neću biti zado­vo­ljan i sre­tan – odgo­vo­rio je. Fizički kri­mi­nal je, rekao je, pos­lje­dica duhov­nog kri­mi­nala.

– Duhovni kri­mi­nalci vrte pare, a da nije njih, pare nam ne bi ni tre­bale. Jer čemu ti treba novac? To je naj­bez­vred­nija stvar, koju je čovjek ikada pro­izveo. A od te naj­bez­vred­nije stvari napra­vili smo naj­vred­niju. Novac ne možeš ni jesti ni piti, niti možeš spa­vati s njim, a sve to možeš kupiti njime. Novac je naj­veći afo­ri­zam koji je čovjek pro­izveo – rekao je.

Osim novin­skih tek­s­tova pisao je i afo­rizme za koje je govo­rio da su – plač. Nije­dan čovjek koji iskreno piše afo­rizme ne piše ih radi smi­jeha, sma­trao je, i vidio afo­ri­zam kao mini­ja­turni roman, ili “afo­ri­zam je roman što ga je napi­sao lijen­čina”.

– I ja sam jedan afo­ri­zam, s ovih sto zanata, koliko ih imam. Samo mis­lim da sam mogao puno više pomoći lju­dima, možda sam išao kri­vim putem, tvr­do­glavo sam se borio pro­tiv nekih glu­posti i u novi­nar­stvu... – rekao je je u inter­v­juu 1982. Otkrio je da mu je jedan poz­nati kom­po­zi­tor, kad je napi­sao pje­smu “Nevera”, rekao da će napi­sati deset “Nevera”, pa će okre­nuti lovu i cijelu Jugos­la­viju.

– A ja sam ga pos­lao u... Jer jebi ga, ja sam u životu mogao napi­sati samo jednu “Neveru”. A mogu ti reći da me tra­žila i Fran­cu­ska, jedan sam od rijet­kih, a možda i jedini muzi­čar u Jugos­la­viji koga je tra­žila. U Ita­liji imam pot­pi­san ugo­vor na 300 mili­juna lira i pobje­gao sam prije sedam, osam godina – otkrio je Bebić koji je umi­rov­ljen 1973. zbog zdrav­s­tve­nih raz­loga. Dotak­nuo se u raz­go­voru i magarca Sivca s kojim su ga često viđali. Doveo ga je i na Split­ski fes­ti­val.

– Dok sam ja na Split­skom fes­ti­valu mahao s tim tova­rom, onda su mi se smi­jali, gotovo rugali, ljudi su za mnom po ulici revali. Među­tim, samo tri godine kas­nije bio je sim­po­zij o eko­lo­škoj zaštiti Medi­te­rana i tra­žili su mi tu pje­smu da im dam kao pri­mjer kako su taj pro­blem umjet­nici prije vidjeli – naveo je. Po opre­dje­lje­nju je, rekao je za Repor­ter, komu­nist, ide­alist, ali onako kako on zamiš­lja komu­nista, bez ikak­vih nejed­na­kosti.

– Živim onako kako me je Par­tija učila. Prema tome, nema Par­tija danas prava kazati da ja ne valjam, jer ako je tako, onda me nije dobro odga­jala. Jer sam pot­puno sli­je­dio nje­zin pri­mjer – kazao je. Jedino što nije uči­nio, a to su mu svi govo­rili, jest da uđe u Par­tiju, pa će mu sve biti lakše.

– Vrlo je glupo što o sebi čujem i pro­či­tam da sam boem. Ako je boem čovjek koji se slo­bodno ponaša, onda jesam boem. Ali mis­lim da mi imamo drugi izraz za to. To je slo­bo­dan čovjek. Zna­deš zašto mi to pri­pi­suju? Naro­čito mi žele utu­riti čašicu u ruku. Tako bi htjeli obez­vri­je­diti ono što govo­rim, poje­di­nim lič­nos­tima u Splitu, i to govo­rim javno što mis­lim i znam – rekao je i otkrio da je lju­dima na “veli­kim sas­tan­cima i skup­šti­nama govo­rio u lice da su kri­mi­nalci i lopovi i dokaze im dono­sio što su krali i što uči­nili, koliko su štete napra­vili, mate­ri­jalne, a o duhov­noj da i ne govori”.

– Nikad me od njih nitko nije tužio, jer na sudu tre­baju dokazi, pa bi se klupko počelo odmo­ta­vati. Oni bi se digli pa bi rekli: “Naš Toma je vese­ljak, ove priče su za bir­tiju, tko hoće može s njim piti i ćaku­lati, a drug Tito i Par­tija su pred nas pos­ta­vili velike zadatke i mi moramo, dru­govi, raz­miš­ljati o krup­ni­jim pro­ble­mima, ne možemo se baviti sit­ni­cama.” I pos­lije toga je sve palo u vodu. A njima sam govo­rio što to priča, da je kri­mi­na­lac i koliko je pokrao – rekao je novi­naru Nikoli Damja­niću te 1982.

Bebić je bio i autor sli­kov­nica. Skla­dao je 25 pje­sama, a sni­mio 22. Prvi LP album “dal­ma­tin­skih šan­sona” nazvan “Volite se lju­do­žderi 1.1.” obja­vio je 1976. Jugo­ton, a drugi “Oya Noya” 1980. izdao je Suzy. O njemu su se širile razne aneg­dote, poput one kad ga je mili­cija odvela iz Makar­ske konobe “Kod Ćende” jer je reci­ti­rao svoje afo­rizme pa ga je netko pri­ja­vio. Kad je došao na nas­tup u Makar­sku na ribar­sku feštu, na pita­nje koliko košta nje­gov anga­žman, odgo­vo­rio je – pet sla­nih srdela i demi­žon vina. Sura­đi­vao je s doma­ćim glaz­be­ni­cima, pre­dvod­ni­cima prog i fusion rocka poput Vedrana Božića, Mate Došena, Bra­ni­mira Lam­berta Živ­ko­vića, Željka Bro­da­rića Jappe i bub­njara Mile Vasića koji će kas­nije pos­tati poz­nat kao Jasmin Sta­vros. Deve­de­se­tih godina Feral Tri­bune je u sklopu svoje bibli­oteke obja­vio box set nje­go­vih knjiga i CD kom­pi­la­ciju.

– Ko može bit toliko munjen i dat jed­nom tak­vom čoviku bilo kakvu nagradu?! Toma cili život nije zna čim bi se bavija, pa je malo tija bit pilot, pa nas­tav­nik, pa brod­ski stro­jar, pa novi­nar, pa je na kraju posta kan­ta­utor. Valjda zato što je piva ka kanta. I šta je naj­gore, nas­tupa je masu puta na Split­skom fes­ti­valu i svaki put bi doša obu­čen ka da ide u ribe. Kažu da je i slika, pa je nakon prve i jedine izložbe koju je pri­re­dija u vlas­ti­tom stanu, zapa­lija sve slike – rekao je u svom stilu Saša Antić iz TBF-a pri dodjeli Rock&Off nagrade za životne djelu Tomi Bebiću Bebiću.

Prof. dr. Helena Peri­čić ističe da je o Bebi­će­voj poeziji iznimno malo napi­sano sa sta­ja­li­šta tzv. služ­bene knji­ževne kri­tike, bilo novin­ske ili aka­dem­ske. To zane­ma­ri­va­nje Bebića kao pjes­nika u nes­kladu je, sma­tra, s nje­go­vim stva­ra­lač­kim zas­lu­gama koje su neo­s­porne – “zas­lu­gama neo­bič­nog i iznimno plod­nog kre­ativca, ose­buj­noga zago­va­ra­te­lja neko­nven­ci­onal­nog izri­čaja, bilo u rije­čima bilo u glazbi, nada­sve beskom­pro­misne, pro­vo­ka­tivne osob­nosti koja je čvr­sto sta­jala, svje­do­čeći o pojav­nos­tima, u svome (i ne samo svome) vre­menu i pros­toru, ali isto­dobno i para­dok­salno s njima bila u nepo­mir­ljivu, vrlo kri­tič­kom rasko­raku”.

Kako navodi u članku “Gdje je otišlo svje­tlo nakon što sam okre­nuo pre­ki­dač? (Pri­log poče­cima tzv. aka­dem­skog vred­no­va­nja pjes­niš­tva Tome Bebića)”, Bebić je kao autor težio spon­ta­nosti jed­nos­tav­noga, nena­met­lji­voga pos­to­ja­nja bli­skoga malim lju­dima za koje je vje­ro­vao da su njemu slični i kojima se uglav­nom i obra­ćao. “Da je šjor Toma živ ili da nas kojim slu­ča­jem nje­gov duh može počas­titi svo­jom nazoč­nošću, tu u ovoj famoz­noj hvar­skoj dvo­rani – pret­pos­tav­ljam da bi sje­dio neg­dje po strani (ako bi uopće sje­dio!), samo­za­tajno, gotovo incog­nito, i s nekom mje­ša­vi­nom podrug­lji­vosti i pri­proste tole­ran­cije pre­se­ljene iz jedne od spljet­skih kaleta, sebi u bradu, a s vječ­nom ciga­re­tom u ruci, mrm­ljao kako sve to njemu ‘ide na jetra’”, zaklju­čuje prof. dr. Peri­čić.

Pre­tra­žu­jući objave i rijetke inter­v­jue ose­buj­nog glaz­be­nika, može se naići i na izjavu u kojoj govori o odnosu Spli­ćana prema njemu. “Samo u početku, znaš kakav je Split, htjeli su me malo ka uva­tit za ridi­kula. Ali nisam se dao; mada sam im na jed­nom kon­certu ponu­dio, svo­jim sugra­đa­nima, da ću im ja sam pomoći ako žele od mene napra­viti ridi­kula. Ako je ovom gradu u inte­resu da ima jed­nog ridi­kula više, a jed­nog rad­nika manje, evo me. Al ne lju­tim se na Split. Ne, nipo­što ne. Volim ga, mada me nikada nisu priz­nali za svoga...”

– Pje­sme Tome Bebića sam prvi put čuo s ploča Mla­de­nova sta­rog, koji je bio veliki zaljub­lje­nik u Split­ski fes­ti­val, i imao kolek­ciju vje­ro­jatno svih izda­nja fes­ti­vala. Tu smo tra­žili sam­ple­ove, po uzoru na ame­ričke repere, koji su sem­pli­rali svoje glaz­beno nas­ljeđe, to je bio naš “twist”. Toma se odmah izdvo­jio ne samo svo­jim gla­som i tek­s­tom već i kom­po­zi­ci­jama, aran­žma­nom, i pro­duk­ci­jom, nje­gove pje­sme su nam odmah pos­tale favo­riti, i sam­ple­ovi iz njih neko­liko se mogu čuti na naša prva dva albuma. U šali smo jed­nom rekli da TBF znači Toma Bebić Fans, što je istina, jer smo u tom pro­cesu zavo­ljeli nje­govu umjet­ničku snagu i sen­ti­ment. Toma nam je osta­vio rela­tivno mali glaz­beni opus, ali monu­men­ta­lan, jer je svaka nje­gova pje­sma dos­lovno film, i svi­jet za sebe, mimo svih tren­dova i manira. Toma je vječna ins­pi­ra­cija i uzor za umjet­nost bez kom­pro­misa – kaže za zagrebački Večer­nji list Saša Antić.